U tramvaju sjedi baka, na koljenima joj unučica koja rukama steže plišanog medvjedića. Gledaju kroz prozor.
“Vidi, baka, peseka. Je li njega stvoril Bog?”
“Je ljubavi, peseka je stvoril Bog.”
“A ovo drvo?”
” I drvo i cvetje i sunce, celi svet koji vidiš.”
“A mene, je li i mene stvoril Bog?”
“Aha, baš te je krasnu zamislil i stvoril.”
“A tebe, je li i tebe stvoril Bog?”
“Se razme, i mene je stvoril, ali puno prije neg tebe.”
“Znam, a onda ti je dal mamu, a od mame mene i brata. On pozna i malu seku koju je mama otišla roditi?”
“Pozna, pozna, mi ju bumo tek vidli, ali Bog ju već pozna. Vidi ju kak ti mene.”
“Seka bu mala kad dojde doma?”
“Mala, mala. Ko tvoj medek. Trebalo bu ju paziti i čuvati. Budeš ti čuvala seku?”
“Budem, i bolje neg medeka. Tak i Bog mene pazi, kaj ne?”
“Pazi, pazi. I tebe i mene i vse kaj je god stvoril. Vse nas on čuva.”

BK