Onaj tko korača putem gleda pred sebe. Kad bi se stalno osvrtao za sobom, ne bi puta jasno vidio: spotaknuo bi se, posrnuo, uhvatila bi mu nogu zamka, s puta bi zabludio. Vozač koji bi vozio naprijed gledajući u retrovizor izložio bi prevelikoj opasnosti i sebe i druge.  Započnemo li dan mišlju da znamo sve o sebi i sve o drugima,  „danas“ će nam biti kakvo je bilo i „jučer“; nećemo dati Stvoritelju priliku da nas iznenadi. Poput hrčaka u kavezu, vrtjet ćemo kotač života u mjestu, uvijek u istom krugu, bez napretka. Želimo li ići naprijed novim putem, putem spasenja, evo što nalaže Izaija:
„Ne spominjite se onog što se zbilo,
nit’ mislite na ono što je prošlo.“ (Iz 43,18)
Zar postoji novi put, put oslobođen jednoličnosti? Zar postoje dani oslobođeni monotonije ponavljanja? Da. Stvoritelj govori:
„Evo, činim nešto novo;
već nastaje. Zar ne opažate?
Da, put ću napraviti u pustinji,
a staze u pustoši.“ (Iz 43,19)
Zar ne opažamo? Protrljajmo oči, ne spavajmo. Dopustimo si čuđenje i očaranost životom. U pustinji svakodnevice dan nam je put, cesta nam se otvara.  Ne vidimo je? Što nam zastire vid? Možda nismo dovoljno maleni? Pisano je (Ps 25, 9): „On ponizne u pravdi vodi i uči malene putu svome.“ Tko je ponizan, tko li je malen? Zasigurno ne onaj koji žustro kroči i misli sebi prokrčiti put vlastitim silama.  Istina, napravit će ga, no pitanje je gdje će taj put završiti. Naprotiv, malen je svatko tko prizna da ne zna puta i da se voditi Onome tko ga zna. Sv. Pavao o načinu i cilju svoga puta piše: „… što je za mnom zaboravljam, za onim što je preda mnom  prežem, k cilju hitim, k nagradi višnjeg poziva Božjeg u Kristu Isusu.“ (Fil 3,13-14) Čujemo li poziv Božji u Isusu Kristu? Možda nam uši nisu ugođene na taj tihi zov koji pak nekima odjekuje poput grmljavine? U mnoštvu glasova koji nam pune uši pameti valja prepoznati drugi govor, govor  samo srcu čujan. Prepoznatog, valja ga zatvoriti u školjku nutrine da tu šumi i odjekuje. Valja ga primiti poput sitne čestice koja žulja nježno meso školjke duha. O, divote: slojevi vremena obložit će tu bol sedefom i u ljušturi života načiniti dragocjen biser za krunu nebeskog Kralja. Njega ponizno zamolimo za vodstvo (Ps 143,8):
„Put mi kaži kojim ću krenuti
jer k Tebi dušu uzdižem.“

BK